Oči u oči sa političkom korupcijom
Društvo

OČI U OČI S POLITIČKOM KORUPCIJOM (3): Da li da krijemo sramotu?

Izvor: 
Siniša Janković Sre, 26/01/2022 - 05:21














Prethodne tekstove feljtona "Oči u oči sa političkom korupcijom" možete pročitati OVDE.

 

Istina je da je sve ovo sramota za Srbe, ali je bilo sramota učiniti, a kada je već učinjeno u istoriji ne valja ga kriti.

Vuk S. Karadžić, 1861.[1]

Da li da krijemo opisanu i druge sramote koje su nas snašle? Da je sramota pa da je i krijemo, čija god da je, ali ovde se radi o nečem drugom, mnogo opasnijem od bezazlene sramote – o kriminalitetu i njegovom teškom pojavnom obliku političkoj korupciji. Ko to krije, taj ima svoje učešće u celoj priči zla. Već ima dosta njih koji svojski rade na skrivanju i minimiziranju predmetne političke korupcije, ja sam na drugoj strani oduvek bio i ostaću. Da li sam na njoj usamljen? Nije bitno jer je to moja strana rođenjem definisana, vaspitanjem i obrazovanjem učvršćena.

Opisujući događaje i život Radne grupe nisam mogao da budem bez emocija. One koje mi mnogo znače biće lep mamac za kritičare. Siguran sam da takvom izazovu neće odoleti. Da sam time svesno eliminisao objektivnost kao osnovni postulat naučnog rada, reći će neki. Takav sud ne prihvatam, emocijama se ponosim. Rođen sam sa njima, tokom života dograđivao ih i umnožavao. Nisam nikada dozvolio da negativno definišu moj odnos prema radu. Trudio sam se da ih zlo i neljudi, sa kojima sam se tokom tri decenije susretao, ne umanje, ne iskrive. Verujem da nekima od Vas emocije blede. Realni život sa svim dnevnim mukama i godinama akumuliranim problemima, polako ih briše i preti da ih zauvek ukloni iz Vašeg bića. Reklo bi se šta će nam, kada smo nezaposleni, bez para, neki više gladni nego siti. Stvara se privid da bi bez emocija sve muke i nedaće lakše podneli. Meni je to jezivo, zato moram da Vam kažem: Čuvajte svoje emocije, ne dozvolite da nestanu, ni da se smanje, naprotiv obogatite ih, ojačajte. Bez njih ste samo broj, statistika, biračko telo i bezlična masa. Bez emocija sve je ništa. Ne možete ostati ravnodušni kada vidite kako zlo na Vaše oči gazi obične, male ljude.

 

Da li se kriminalitet isplati?

Na to pitanje većina Vas ima formiran odgovor. Pretpostavljam. Za one koji još nemaju konačan odgovor, vratimo se na pitanje. Upaliće ono crvenu lampicu kod nekih, reći će da se odgovor na to zna, to i ja mislim; da o tome ne treba da se raspravlja, to i ja kažem; da svaka rasprava govori o elementarnom neznanju, to i ja podržavam. Osim ovako postavljenog misaonog lavirinta, koji je u funkciji pokretanja Vaše kritičke misli, izneću svoj jasan stav. Trebalo bi svi da radimo na tome da se kriminalitet ne isplati a ne da razmišljamo da li se isplati. Svaka priča o isplativosti kriminaliteta je zamka koja nas skreće sa pravog puta; izbegnite je. Bez obzira na moj stav, pitanje i dalje stoji, posvećujem mu pažnju. Ono je možda ključno i može se posmatrati na dva načina: teorijski i praktično. Odgovor na oba načina morao bi da bude isti. Da li je tako, videćemo.

Žilav je i sposoban organizovani kriminalitet da se oporavi nakon najtežih primljenih udaraca, Škulić ga upoređuje sa čudovištem sa više glava – Hidrom.[2] Ovo je priča o njenoj rođaki – Vedeti iz porodice političke korupcije. Ova koju upoznajemo, protiv koje se borimo, ima svoja jasna lica i poznata imena. Videćemo svaku njenu karakteristiku na delu, gledaćemo je u oči. Jedini način da u borbi sa njom budemo uspešni je da otkrijemo i kaznimo sve zlo iz bliske prošlosti oličeno u sladunjavim formama političke korupcije. Samo tako šaljemo poruku da se kriminalitet ne isplati. Sve drugo, posebno nekažnjavanje za otkriveni kriminalitet, znači da se u ovoj zemlji on isplati!

. . .

Na Vas svakako utičem i ja ovim tekstom, a na mene je uticao duhovnik. Neobjašnjivo mi je kako je dospeo u moj san. Imate li Vi svog duhovnika, znači li Vam duhovnost nešto, ili ste smrvljeni materijalnim vrednostima? Da to bolje sagledamo, pomoći će nam jedna mala priča iz vremena nove vlasti, koje je dve godine pred nama.

U to vreme Radna grupa se uveliko zahuktala, ozbiljna su hapšenja počela, rejting nam se u nebo digao. Svuda smo sa uvažavanjem i pohvalama primani. Jedno vreme češće sam bio u tužilaštvu nego u MUP-u. Biću slobodan da kažem da smo pre svega sa našim tužiocem i njegovim saradnikom izgradili profesionalno i ljudsko poverenje najvećeg stepena. Šireći zahvat provera do krajnjih granica, shvatamo da za naslućenu političku korupciju čak ni to nije dovoljno. Prisutno je nas nekoliko iz Radne grupe i nekoliko naših domaćina. Pretresamo brojne indicije koje formiraju najširi spektar kriminalističkih verzija; poslednje nam deluju nesagledivo. Da li smo udarili u zid? Ne znamo. Neko napreže mozak kako bi do rešenja došao, neko ćuti jer ne zna šta da kaže smisleno. Kratkotrajnu tišinu prekinuše reči:  

  • Ne možemo mi ovo da rešimo – neko je spontano izgovorio svoje misli.

Ostali ćute, verovatno se saglašavaju, ne znam kako bi drugačije to protumačio. Da li je to pesimistički ili realni stav? Da li nam je problem nadmoć političke korupcije koju naslućujemo ili naša nemoć? Malo znam o svemu da bih ocenjivao spontano izrečenu misao jednog od naših domaćina. Ne želim to da činim, ali jako želim da mišljenje svih nas bude optimistično. Nakon sati i sati provedenih u detaljnim konsultacijama, bio je to kraći trenutak slobodnog i ljudskog razgovora u kome smo svi bili samo građani željni reda, pravde i zakona.

Čujem, jako dobro čujem te iskreno rečene pesimističke reči. Poštovanje koje gajim prema našim domaćinima ne dozvoljava mi da bilo šta na to kažem, jer bi se svaka moja reč mogla protumačiti kao kritika, a ona se mora pažljivo koristiti. Koliko god ćutim, toliko mi se više u mozak urezuje pitanje:

  • Ako svi mi zajedno, specijalno tužilaštvo, specijalni sud, MUP, Radna grupa ne možemo, ko onda može?

Svakako da niko ne bi mogao sav kriminalitet da reši, tako da nije tragedija ako neki predmet zaista ne može da se reši. Bez obzira na to i dalje se pitam ima li načina da se bar nešto preduzme i u tom nemogućem predmetu koji nije ni formiran. Ima li ko drugi da se uključi? Ima li neko još specijalnije Specijalno tužilaštvo, ima li neki još posebniji Poseban sud, ima li neka još radnija Radna grupa? Ko hoće neka odustane, ali meni se neda tek tako lako da odustanem od bilo koje sumnje. Smatram da mi je zadatak, da sam plaćen, da se od mene očekuje i traži da ne odustajem pred preprekama koliko god one izgledale nesavladive. Pitam se kako su naizgled nerešive probleme rešavali zaboravljeni velikani srpske istorije? Da li put njihovog rešenja izlazi iz realnog? Lako je bilo Milanu Đ. Milićeviću, on je imao najboljeg saveznika – duhovnika.[3] Eh... kada bih ga i ja imao, bila je moja logična želja. Mnoge mi se nisu ispunile, ta jeste, Bogu sam zahvalan.

 

 

[1] Вук Стефановић Караџић, Одбрана од ружења и куђења, Књажеско-српска књигопечатња, Београд, 1861. стр.9.

[2] Шкулић Милан, Организовани криминалитет: појам и кривично-правни аспекти, Досије, Београд, 2003. стр. 13.

[3] Милићевић Ђ. Милан, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.

 

 








Marketing



Najnovije vesti