Društvo

PANČEVO - SKRIVENA JEDNOSTAVNOST POSTOJANJA: O jednostavnom životu (deo drugi)

Izvor: 
Miljan Radonjić Ned, 22/09/2019 - 10:25

Možda, pošto je utvrđeno da revolucija ne može biti večna, niti borba neprestana, je odlučeno da tranzicija bude večna – da belog dana niko ne dočeka. Zašto je planirano da tranzicija bude večna je veoma jednostavno : Robert Anderson, Amerikanac, napisao je odavno da su u zemljama u tranziciji kandidati za kapitaliste

  1. komunisti (bez ideološkog značenja pojma, odnosno političari, funkcioneri, činovnici višeg nivoa i bezbednosne strukture),
  2. kriminalci,
  3. ksenokrati iliti stranci kojih ima dva tipa, kako piše Akademik Časlav Ocić u knjizi „Ka obali plovi“,  zavodnici i perači para.

Lako se da videti da sve tri kategorije kandidata nisu delatni ljudi već se radi o parazitima i parazitskim sistemima kojima je osnovna ideja očuvanje privilegija i iscrpljenje svih resursa sa date teritorije zarad svojih privilegija. Zapadni mislioci nisu uopšte računali i ne računaju na delatne i štedljive ljude u zemljama u tranziciji koji su za vreme socijalizma i u samoj tranziciji akumulirali neki kapital jer bi im oni bili makar, potencijalna konkurencija u svetskoj utakmici. Paraziti im u svetskoj utakmici nisu konkurencija, a monopol nema cenu, monopol moći, monopol straha, naročito monopol nad životom i smrću. Takvi ljudi postoje, ali oni su pod pritiskom parazita pokleknuli i postali deo parazitskog sistema ili su im firme i kapital preuzeti, a oni su odstranjeni od stvaralačke i upravljačke sfere, pa sada, u najboljem slučaju, samo su direktori firmi („modni detalji“) koje su sami napravili. Veoma mali broj je uspeo da se odupre i oni sami najbolje znaju cenu svoje slobode.

Parazit živi na ili u telu domaćina dokle god je domaćin živ, tek posle smrti domaćina parazit ide dalje. Parazit nikada dobrovoljno ne napušta domaćina i zato se kraj tranzicije ne vidi, a ako do njega i dođe to može značiti da je domaćin mrtav. To je smrt naroda,države i same kulture – objektivno vrlo loša varijanta, sem ako niste parazit. Kraj tranzicije je i kada se na vaške, buve, stenice, gnjide, krpelje i pantljičare deluje pravilnim lekovima i toga se paraziti veoma boje.   Zato se živi siromašnije, obrazovanje je lošije, zdravstvo je lošije, nauka je  minimalizovana, zanatstvo je gotovo uništeno, industrija komična, trgovina prevarantska, ekonomija trula, plate bedne, a penzije uvredljive, umetnost je slabašna i idejama i tehnički, a to su putevi i sredstva ka pravim lekovima koji ozdravljuju i pojedinca i porodice i sela i gradove i ceo narod i kulturu. Neukusa, populizma, loše muzike, primitivne zabave, obmane i prevare je previše jer oni zatvaraju puteve kao izlečenju. Jednostavno, o stagnaciji društva reči nema odavno, društvo propada i naš grad i mi svi u njemu propadamo takođe.  

Na svu sreću, nisu svi delatni ljudi,ljudi koji umeju da stvaraju i štede, interesantni parazitima – odnosno postoji prag kada nečiji kapital i životna i stvaralačka energija postaju interesantni parazitima. Prag je, istini za volju vrlo nizak, ali je većina stanovništva i od tog praga veoma daleko, čak i u našem gradu koji živi u uspomeni da je bio bogat pa sebe samoobmanjuje da je to još uvek. U tranziciji, za delatne koji pokreću i razvijaju društvo mesta nema, postoje paraziti  i resursi za trošenje.Da li se radi o zemljištu, rudama, šumama, rekama ili ljudima potpuno je svejedno, sve to mora biti potpuno iscrpljeno.

Pitanje je jednostavno : ili–ili, živeti ili nestati? Svaki put kada se stigne do jednostavnog pitanja znači da je stvar otišla predaleko.

Moguće je napustiti grad, potražiti svoju sreću (ili barem pristojnu platu) negde drugde, „daleko što dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje“. Može se zaboraviti sve, mogu se zaboraviti svi i preživeti i biti srećan i to je sasvim u redu. Moguće je vraćati se u Pančevo samo na odmor, na sahrane,parastose  i ostavinske rasprave i potom se više nikada ne vratiti i u tome nema ničeg lošeg, mora se živeti sopstveni život najbolje što se može. 

Opstaju oni najsposobniji i najbolje pripremljeni za uslove koji ih okružuju kako nas uče evolucionističke teorije. Ali, postoje i oni koji ne mogu ili neće više nikuda. Godine, bolesti, vezanost za mesto, osećanja i uspomene, pa čak i nadanja da može biti bolje jedan, ne mali, broj ljudi, će se uvek zadržati u Pančevu. Oni su osuđeni na propast, laganu i mučnu smrt jer nisu više konkurentno sposobni jer se iz njih ništa više ne može izvući. Niti šta mogu dati niti im se ima šta uzeti – nepotrebni potrošači vazduha. Potpuno u duhu evolucionističkih, merkantilističkih i neoliberalnih  teorija, ali ni malo ljudski. 

Tranzicija, beskrajna i vremenski neodređena deluje razoružavajuće i zato je potrebno stići na drugi kraj tog dugog i nestabilnog mosta i preživeti parazite. Beznađe i beda nisu osnov življenja i ne mogu biti ma kako ih neko pakovao u šareni krep papir i celofan. Kraj tranzicije nam ne može niko odrediti (niti želi) osim nas samih jer mi znamo svoje mogućnosti, snage i ograničenja. Ispunjavati tuđe uslove  i naređenja ne vodi nikuda. To se mora prekinuti jer je običan, jednostavan život najvažniji i brzo prolazi. Zato je potrebna strategija postepenog, ali konstantnog razvoja.

Biti čovek, biti potrošni resurs  ili biti parazit, da li je to pitanje dostojno ljudskosti?  

 

 
Od istog autora: 

 




Marketing



Najnovije vesti