Aleksandar Saša Alimpić
Kultura

PANČEVAČKI SLIKAR SAŠA ALIMPIĆ: Moja je umetnost brutalna

Izvor: 
013info Ned, 11/10/2020 - 15:06

U utorak će u Narodnom muzeju biti otvorena izložba Aleksandra Saše Alimpića, pančevačkog slikara. Biće to njegova šesta samostalna izložba.

Akademiju SPC upisao je sa 36 godina. Svoj talenat za likovnu umetnost je otkrio rano, ali ga je i zapostavio.

- Počeo sam kao klinac. Sećam se da je majka pokazivala pokojnom ocu moje crteže. Pa onda u školi, vidiš da si drugačiji, da odskačeš. Nas dvojica u razredu smo crtali svima. Međutim ja sam to prihvatio kao svoju sudbinu mnogo kasnije. Bio sam nemiran dečak, bio sam momak koji je želeo sve da proba. Živeo sam u nekim svojim fantazijama dugo godina. I onda, kako to sam Bog hoće, u prvom braku počeo sam u toku slobodnog vremena da „crtkam“. Moja tadašnja žena je primetila crteže, nije ni znala za taj moj dar i onda me probudila posle dugo vremena. Pokazao sam neke radove Dragoslavu Husaru, on je bio oduševljen njima i poslao me kod Čede (Kesića).

Čedomira Kesića uvek spominje kao nekoga ko je imao veliki uticaj na njegov put.

- Otišao sam kod njega i bukvalno progledo. Tamo je bila sjajna atmosfera. Radio sam tamo bez ikakvih ambicija neke tri godine. Onda me je Čeda ubedio da upišem akademiju. Imao sam tada 36 godina. I upisao sam Akademiju Srpske pravoslavne crkve za živopis. To je bila sinteza mojih interesovanja što se tiče slikarstva i moje percepcije života. Upisao sam je i završio. I to mi je mnogo koristilo u životu.

Priča nam Saša kako je slikarstvo izmenilo njegov život.

- To sam zgrabio. Kasnije se to kalemilo, kucaš na neka vrata, a ona ti se otvaraju. Ko zna šta bih bio i čime bih se bavio i gde bih završio da nije slikarstva. Slikarstvo mi je praktično ulilo ljubav prema ovom svetu, prema ljudima, prema onome što vidim, što osećam. Na taj jezik ja sve mogu da prevedem. Provalio sam da je slikarstvo moj jezik. Ja ne znam Engleski da pričam, ne znam Francuski, ali znam da crtam. Tako se ja najkomotnije izražavam.

Kaže nam da je za ovo čime se on bavi potrebna hrabrost.

- Malo je hrabrih ljudi. A u slikarstvu, u umetnosti, hrabrost je nešto što je zaista jako bitno. Ljudi se drže nekih klišea, ono „šta ide“, šta se ljudima sviđa. Slikarstvo je zbir ličnog doživljaja, linije, kompozicije u neku formu. To su najarhetipskije stvari kod čoveka. Čemu tekst pored slike? Svaki čovek ako dovoljno otvori svoje srce putem toga može u sebi da doživi to ili ne. Nema potrebe za objašnjenjima. Jezik linije je najstariji jezik. Klinci uzmu olovku i šaraju, uzmu neke boje – mažu sebe, mažu po papiru. To je duboko u nama.

Objašnjava nam pančevački umetnik kako zapravo stvara.

- Slikarstvo podrazumeva samoću - trenutnu odvojenost od sveta. Ti trenuci su meni mnogo bitni. Mnoge stvari tako rešavam, i po pitanju slike i po pitanju svojih osećanja i doživljaja sveta.

Za svoje slikarstvo, Saša kaže da je „brutalno“.

- Ne mogu da smestim svoju umetnost ni u jedan pravac. Čuo sam skoro za neki izraz „brutal art“ – sirova umetnost, ja bih to tako preveo. Kod mene nema mnogo rafiniranosti. Moja linija je dosta tvrda, gruba, moje boje su jarke, jasne, ali to sam ja. Ja to što imam kažem na najnežniji način na koji u tom trenutku mogu, ali to često nije baš nežno. Takvo mi je i slikarstvo – brutalno. Ima i neke groteske u mom izrazu. Smatram da je ovaj svet jedna velika groteska kad se gleda površina. Ispod je mnogo više od toga, ali treba zagrebati pa naći to. Ali na blic to je groteska i što više odmiče ova naša istorija to je ta groteska vidljivija.

Saša radi akrilom na platnu. Zanimljiva je i priča zašto ne koristi uljane boje.

- Bio sam primoran da odstranim ulje jer sam živeo po nekim budžacima. Privatno. Prosto nisam mogao tehnički da izvedem, ulje smrdi, smeta. Nikada nisam imao atelje, pa da ja mogu tu da radim, da otvorim prozore, odem kući da spavam pa se vratim. Ja sam slikao tu gde sam i živeo. A i moj temperament je takav. Ja jako brzo slikam, a ulje nije zgodno za to. Akril je tehnika kao da je za mene napravljena. Volim da radim i akvarel, kombinovane tehnike, crtež s laviranim delovima, olovka, ugalj. Bukvalno sve osim ulja. Radim i ikonopis i nadam se da ću dogodine napraviti i jednu izložbu ikona.

Kaže nam da od slikarstva može da se živi.

-  Ako je čovek dovoljno vredan i hrabar i veruje u ono što radi. Može da se živi kao i od svakog drugog posla. Svi imamo neizvesnu priču. Ako pogledaš i ovi koji rade po takozvanim sigurnim firmama, i njima se klacka kao i nama samostalnim umetnicima.

Zanimalo nas je kako je povezan sa religijom, s obzirom na to da je diplomirao na Akademiji SPC.

- Ja sam verujući čovek. Nisam preterano revnosan, ali sam duboko verujući i smatram da sve što dolazi dolazi samo sa blagoslovom Božjim, pa i moj dar koji sam dobio, siguran sam baš od Njega. To je meni najlogičniji pristup životu. Tako sam našao odgovore na sva životna pitanja kroz moj odnos platno, Gospod, četkice, vera – tu sam našao sebe i odgovore na sva pitanja. Ja nisam vernik bez veze, video sam da je to istina i to osetio na svojoj koži. Od kada sam tu istinu pronašao ja se smatram srećnim čovekom.

Saša o Pančevu misli sve najlepše. I to objašnjava.

- Ljudi su divni, žene su prelepe, kafanice rade, ima lepih druženja, lepih dešavanja... Nedostaje nam malo više kulturnih događaja, fali nam klub umetnika. Neverovatno mi je da Pančevo nema klub umetnika, da se tu skupljaju različiti umetnici, da tu razmenujemo neka iskustva, tu da se prave kulturna dešavanja. Da se tu napravi jedan vir koji će da povuče sve talenovane ljude.

 

 




Marketing



Najnovije vesti