Dečja sećanja na NATO agresiju

Postojalo je jedno brdašce gde smo, ponekad, stajali i gledali rakete. Za nas, decu, izgledalo je kao neki vatromet, kao zvezde padalice. Neko je rekao da bi trebalo da zamislimo želju kad vidimo zvezdu padalicu. Čak smo se i ljutili kad nas, često, nisu puštali da gledamo. Nismo bili svesni šta rade te zvezde.”

Ovako je Maja iz Pančeva opisala kako je, kao osmogodišnja devojčica, provodila vreme u toku NATO agresije na SRJ. Ovaj odlomak je jedan od mnogih utisaka ljudi koji su te 1999. bili deca i tinejdžeri i čija je sećanja na 78 dana pod bombama nedavno u knjizi „Dnevnik jednog proleća” u izdanju novosadskog „Prometeja”, objedinila Adrijana Jevtić.

Za Politiku ona kaže da je na ideju da priredi ovakvu knjigu došla uz pomoć svoje struke – turizmologije.

„Pet godina sam radila u hostelu i maltene svakoga dana gosti bi u razgovoru provlačili pitanja o bombardovanju. Turiste je zanimala ta tema, a posebno bi postali radoznali kada čuju da smo mi, zaposleni, sve to vreme proveli u Beogradu. Tim svakodnevnim ponavljanjem i slušanjem priča mojih kolega sinulo mi je – zašto ja to ne bih zapisala? Sakupljanje sam započela 2019. i najpre sam ideju podelila s prijateljima, a onda i na društvenim mrežama, pa su priče počele da pristižu”, ističe Adrijana.

Među objavljenim sećanjima iz Kikinde, Obrenovca, Pirota, Valjeva, Kosova Polja i drugih mesta, nalazi se i njena priča.

„Imala sam devet godina. Živeli smo u okolini Beograda i često je naše prigradsko naselje bilo na meti. Ta tri meseca moja porodica, pas i ja smo spavali u dnevnoj sobi: majka i ja na razvučenom trosedu, deda sedeći u fotelji, a baka na jastucima na podu. U sobi je konstantno bio mrak zbog ćebadi na prozorima. Studio B se nije gasio nikad jer je najbitnije bilo gledati da li je u toku vazdušna opasnost. Najčešće pitanje u kući je bilo: ’Ima li aviončića?’ Sećam se kako guram prstiće u uši, ali buka je toliko velika da je ipak čujem. Naša teška garažna vrata bi grozno lupala i imala sam osećaj da se cela kuća ljulja. Mislila sam kako ćemo jedne od tih groznih noći svi poginuti. Taj strah nikada neću zaboraviti, to su trenuci u kojima se u dečjem umu stvara trauma za ceo život”, kaže naša sagovornica.

U objavljenim pričama, dodaje ona, može se videti kako su deca istog ili sličnog uzrasta taj period doživljavala na drugačije načine.

„Dok je neko uživao u najdužem raspustu u životu, drugi su na probijanje zvučnog zida plačući stajali u štok od vrata. Najpotresnije su priče dve žene, tada devojčice, koje su izgubile članove svoje porodice – oca i strica. Zbirka sadrži i mnogo priča dece izbegle iz Hrvatske i BiH, kao i sa Kosova, koja su morala preko noći da napuste svoje domove. Ima, naravno, i komičnih situacija i momenata crnog humora. Čitanje zbirke izaziva buru emocija, pa se u jednom trenutku smejete, a u sledećem brišete suze. Tome najviše doprinosi činjenica da su ovo realne priče, a ne fikcija”, navodi Adrijana.

Njena knjiga je stoga i važno istorijsko svedočanstvo, u inače oskudnoj literaturi na temu NATO bombardovanja. Adrijana kaže da joj je žao što se o toj agresiji priča samo 24. marta i što se tada uvek provlače političke teme, razlozi, posledice, a „niko ne prikazuje taj period kroz najčistiji pogled – dečji”.

„Želela sam da budućim generacijama ostavimo zapisano ono kroz šta smo prošli u periodu kada smo trebali biti najbezbrižniji. Mislim da smo kao deca devedesetih jako propatili i uskraćeni za mnogo toga. Naviknuti smo na stres, neizvesnost, nesigurnost, strah. Zaslužili smo da se i naš glas čuje i da naše reči ovom zbirkom odu u istoriju, jer i mi smo deo nje”, zaključuje Adrijana Jevtić.

„Mnogo godina nakon bombardovanja osećala sam posledice paničnog straha od aviona. Živeli smo ceo život pored vojnog aerodroma, avioni su svakodnevno leteli, nismo ih ni registrovali. Nakon bombardovanja dugo nisu leteli, jer je aerodrom bio uništen. Međutim, kada su ponovo počeli s letenjem, u meni se rađao strah da će da padnu na kuću.”

Marija (14), Batajnica

„Ne znam tačno kad, ali počeli smo da ostajemo noću u stanu. Dve ili tri noći silazili smo u sklonište i posle u našu garažu. Desetak noći. Nije mi se dopadala atmosfera u skloništu. Zagušljivo, strah, ali i razne teorije. Ljudi su pričali svašta, a ja sam htela da verujem da će se ovo brzo završiti. A i delovalo je (sklonište) malo za sve nas. Strahovala sam da ako nešto bude, nećemo moći iz njega da izađemo.”

Ana (12), Kostolac

„Najupečatljivije mi je bilo bombardovanje ’Krušika’ usred dana kada sam mislio da su stradali i moji i kada sam počeo da plačem, svestan da se nešto dešava u Valjevu iako sam bio relativno mali. Da bi me smirio, ujak mi je rekao kako puca njegov komšija Obrad, jer ubija zečeve, međutim, pošto mi je tad zec bio omiljena životinja, mene je i to potreslo pa sam još više počeo da plačem. Danas je to najsmešnija priča iz tog perioda.”

Aleksandar (5), Valjevo

„Ja nisam kapirao situaciju, nije me doticalo, ništa mi se nije desilo, niti ikome koga znam, gledali smo PVO sa terase, navijali. Međutim, u novoj školi sam upoznao devojčicu koja je vukla traume i tikove, plašila se buke i bila je jako povučena. Tek kad odrasteš, shvatiš šta se zapravo desilo, koje su posledice i tada te udari.”

Neven (8) Beograd