pismo Foto: pxhere
Srbija

Srbija, studenti i obrazovanje: "Zašto pišem seminarske radove za novac"

Izvor: 
BBC News na srpskom Sub, 13/11/2021 - 08:52











Naručivanje akademskih radova odavno je postala rasprostranjena pojava koja predstavlja uzajamnu korist - studentima prečicu do ocene, a drugima izvor prihoda.

Desetka na fakultetu bez imalo truda - sve je moguće uz malo novca.

 

Za jedne je to način da skrate studentske muke, a za druge poput Vlade* izvor prihoda.

 

On se bavio pisanjem akademskih radova za druge studente osam godina i kaže da skoro nikada nije imao etičke dileme.

 

"Ukoliko mogu u roku od 48 sati da napišem seminarski rad za desetku, iz oblasti u kojoj nisam stručan, pitanje je ko je tu kriv - studenti ili profesori.

 

"Kriv sam i ja, ali ponajmanje", kaže on za BBC na srpskom.

 

 

"Studenti me sami zovu"

 

Vlada je u ovaj posao ušao neplanirano, dok je studirao na jednom fakultetu za društvene nauke.

 

Njegov prijatelj i kolega sa osnovnih studija već je uveliko pisao seminarske radove drugim studentima.

 

U jednom trenutku je imao toliko posla da nije mogao sve da postigne.

 

"Tada je meni i još nekoliko kolega počeo da prosleđuje zahteve za radove.

 

"Posle određenog vremena, 'klijenti' su sami počeli da mi se obraćaju - sve je išlo na preporuku, nikad na oglase", priseća se Vlada.

 

Studenti su, kaže, bili zadovoljni rezultatima posle čega je nastala "nezvanična mreža gde ljudi mene preporučuju jedni drugima".

 

On je nastavio da piše i nakon što je završio fakultet i pronašao posao, a usmerio se na master radove.

 

"Ti prvi poslovi nisu bili dobro plaćeni, stoga je pisanje radova bio način da dopunim budžet.

 

"Glavna motivacija jeste bila novac", objašnjava.

 

Prvo je pisao radove za studente na njegovom fakultetu, ali Vladina reputacija je stigla i do drugih, srodnih društvenih fakulteta.

 

"Za neke radove sam morao poprilično ozbiljno da učim i savladam gradivo koje nemam na mom fakultetu.

 

"Ali kod većine važi taj najmanji zajednički imenilac, treba da razumeš logiku", objašnjava.

 

U roku od dva dana je spremao seminarske iz književnosti, istorije ili psihologije, oblasti koje nisu u okviru njegovih studija, a klijenti su dobijali odlične ocene.

 

Kaže da to ukazuje na "neki veći problem".

 

"Nešto ne valja, ali ne sa moje strane ja bih rekao", kaže.

 

Smatra da je problem u tome što se toliko gleda da se samo ispoštuje forma, a ne suština.

 

"Iz mog iskustva, i studente i profesore je baš briga", navodi.

"Linija manjeg otpora"

 

Ivan* je nedavno dobio gotov master rad za 250 evra.

 

Tokom osnovnih i master studija je, kaže, uvek sam pisao radove, ali nedavno se zaposlio.

 

Dodaje da je završni rad naručio iz jednostavnog razloga što mu posao vremenski ne dozvoljava da se u potpunosti posveti pisanju.

 

Svestan je da to nije etički i dugo je razmišljao o tome.

 

"Mene su profesori uvek učili da su diplomski i master radovi bili kruna nečijih studija.

 

"Međutim, većina profesora i asistenata je nezainteresovana za radove tokom studija i stalo im je samo da ih imaju", navodi Ivan.

 

Smatra da studenti svesni ove činjenice tokom studija samo plate da im neko uradi rad ili prepisuju od drugih.

 

"Onda kada dođe vreme da pišu diplomski ili master, nađu se u ozbiljnom problemu te se okreću kupovini radova", ističe.

 

Najveći problem vidi u obrazovnom sistemu koji "forsira učenje napamet i prosto ponavljanje gradiva, a studenti su navikli da idu linijom manjeg otpora".

 

"Takođe, ono što profesori, odnosno fakultet, uglavnom ne uspeju da te nauče tokom studija jesu pravilno kritičko razmišljanje, akademsko pisanje i primena metodologije naučnog istraživanja.

 

"Ne kažem da nema predavanja na ovu temu tokom studija, ali je pisanje seminarskih radova postala veoma formalna stvar".

 

 

Sa tim se slaže i Vlada, koji kaže da radovi treba studente da uče kritičkom razmišljanju.

 

"Međutim, to se svelo na najlakši način za profesore da dodele najveći mogući broj ocena, naročito na društvenim fakultetima.

 

"To je jedan od razloga što se toliko studenata okreće naručivanju", smatra.

 

Iz iskustva sa kolegama iz inostranstva kaže da kod njih seminarski ne mogu da se tretiraju kao formalnost od 1.800 do 2.200 reči.

 

"Profesori posmatraju kako napreduješ, svake nedelje održavaju konsultacije i znaju šta radiš.

 

"Kod nas jednom u semestru isporučiš papir, paziš da ne omašiš temu preterano, ispuniš uslove u smislu da nema plagijata i polaganje ispita je osigurano", navodi.

 

Dodaje da je zbog toga desetine ljudi opslužuju svoje fakultete i popunjavaju rupe nastale zbog nepažnje.

 

Međutim, nije sve u tome.

 

U pitanju je čista lenjost, smatra doktorka Smiljana Milinkov, šefica Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

 

"Nju podgreva opšti sunovrat društvenih i moralnih vrednosti u smislu da se bez nekih ozbiljnih posledica može lagati, manipulisati i podmetati tuđe delo kao sopstveno.

 

"Mladima se šalje poruka da se sve može kupiti i da se do cilja dolazi nebirajući sredstva", navodi ona za BBC na srpskom.

 

Podseća da to kreće od osnovne škole gde "roditelji rade zadatke umesto dece zarad odličnog uspeha".

 

"Ta petica je imperativ, a ne znanje koje dete stiče", kaže.

 

Može li da se živi od pisanja radova?  

 

Cena stranice na fakultetima društvenih nauka košta između tri i sedam evra.

 

Niža je za seminarske, a viša za master radove, ali cene ipak zavise od teme, rokova i pristupa.

 

Kada bi radio istim tempom i uz entuzijazam koji je imao na početku, Vlada kaže da bi mogao da živi od toga.

 

"Prvi master rad od 80 strana sam napisao za osam dana.

 

"Ako uradiš dva master rada i poneki seminarski, sigurno možeš da pređeš minimalac", objašnjava.

 

Minimalna prosečna plata u Srbiji je oko 33.000 dinara.

 

Međutim, on ovaj posao više opisuje kao sezonski, zato što je najveća potražnja za master radovima oko zime i leta.

 

"U prvih par godina je to bio idealan posao - za relativno malo vremena zaradiš određenu sumu novca, ispao si pametan i naučio si nešto novo, naročito ako pišeš radove van okvira svog fakulteta.

 

"Dodatno, ukoliko si student taj prihod ti mnogo znači", navodi.

 

Žar je nestao kada je našao stabilan posao, a ostala mu je samo finansijska motivacija.

 

"Ipak, imam više staža u ovoj oblasti nego u radnoj knjižici", zaključuje Vlada.

 

 

"Studenti ne varaju profesore, nego sebe"

 

Za razliku od master radova na njenom odseku, profesorka Milinkov češće sumnja u autorstvo seminarskih.

 

"Kod master radova je procedura takva da zahteva dosta direktne komunikacije.

 

"Na osnovu toga je moguće zaključiti šta može da se očekuje kao završna varijanta rada", kaže ona.

 

Pre početka pisanja, Milinkov opširno razgovara o temi i literaturi sa studentima i stoga zna koja je polazna osnova svakog od njih.

 

"Nikad iz prve ne stigne savršena verzija rada, ona se koriguje i ne sumnjam u verodostojnost, ali to ne znači da se ne dešava da autor ili autorka nije ona osoba koja je potpisana", navodi.

 

Kada su seminarski u pitanju, dodaje, sumnje su češće pogotovo ukoliko nakon prijave teme gotov rad stigne za dan ili dva.

 

"Međutim, verujem da je profesorima koji imaju više stotina studenata u generaciji teže da prepoznaju naručen rad.

 

"Ali u slučaju manjih grupa, kada većinu studenata znam poimence, pratim njihov rad od prve godine, način na koji komentarišu, učestvuju, pišu, onda je lakše primetiti kada stigne nešto što prevazilazi očekivanja", objašnjava.

 

Jedan od načina na koji to može da se prepozna jeste i doza nemarnosti prilikom praćenja uputstava za pisanje rada, kaže.

 

"Ako mi za jedan ispitni rok stignu tri ili četiri rada, tematski drugačija, ali napisana po istoj matrici koja se razlikuje od dogovorenih pravila, onda je jasno da to nije samostalno urađeno.

 

"Tu nastaje problem", navodi Milinkov.

 

Iako kaže da to nije lepo reći, lakše je kada se radi o plagijatu.

 

"Antiplagijat program ustanovi koji je procenat, o kom izvornom delu se radi i tu je sve jasno.

 

"Pokrećemo disciplinski postupak, kazne se izriču u skladu sa ozbiljnošću povrede akademske čestitosti", objašnjava.

 

Dodaje da je Odsek za medijske studije u tome vrlo dosledan.

 

"Međutim, kada posumnjamo da je neko drugi pisao rad, nemamo baš neki izbor.

 

"Mi nismo policija, ne bavimo se problemom visoko-tehnološkog kriminala da možemo proverom dokumenata i ustanovljavanjem da se u pozadini pojavljuje neko drugo ime kao autor pokrenemo istragu i postanemo islednici", ističe.

 

Dešavalo joj se da pita ko je "ta i ta osoba", a da studenti odgovore da je to drug koji je posudio laptop.

 

"Dalje ne mogu ništa sem da postavim pitanja i vidim koliko vladaju temom o kojoj su pisali.

 

"Ponekad su toliko opušteni da ni ne pročitaju taj tuđi rad, što je tek sramotno", priseća se.

 

Kaže da kad god se tako nešto desi, ostalim studentima skreće pažnju da to nije u redu.

 

"Prevara može ponekad i da prođe, ali tada ne varaju nas, već sebe". Oblast koja nije regulisana zakonom

 

Društvene mreže, sajtovi i bandere na ulicama pune su oglasa u kojima se nude usluge pisanja svih vrsta radova.

 

To je moguće zato što ova praksa nije nezakonita.

 

Ona više vređa akademska, odnosno univerzitetska pravila, nego zakon, kaže pravnik Veljko Milić.

 

"Kao što možeš da unajmiš nekog da ti napravi kuću, tako možeš da nađeš nekoga da ti napiše rad.

 

"Zakon nema veze sa tim u smislu da je zabranjeno, to nije krivično delo", kaže on za BBC na srpskom.

 

Tako je i Vlada bio u situacijama da su ponekad profesori znali da su dobili rad koji taj student nije napisao, ali da nisu ništa mogli da dokažu.

 

"To je obično bilo kada osobe koje jedva izvlače šesticu dobiju desetku na rad, pa ih profesori pozovu da vide šta je u pitanju.

 

"Ali ako ti napišeš taj rad pošteno, da nije plagijat ili kopiranje, vama kao autoru profesor ne može ništa", navodi on. Bez etičkih dilema

 

Vlada nije imao moralnih nedoumica dok se bavio ovim poslom.

 

"To posmatraš kao pružanje usluge - ako ti ne pristaneš, neko drugi će.

 

"Ali pošto sam najviše radio master radove, nisam imao etičke dileme", ističe.

 

Razlog tome je što su mu se uglavnom javljali studenti koji nemaju vremena za pisanje.

 

"To su ljudi koji znaju da im treba samo jedan papir da bi dobili određeni postotak veću platu u državnoj firmi, da bi otišli na doktorske studije u inostranstvo, imaju ozbiljan posao ili decu.

 

"Oni nisu loši studenti, nego nemaju vremena", glasi utisak iz Vladinog iskustva.

 

Ne isključuje mogućnost da je kod nekih studenata u pitanju samo lenjost.

 

*Vlada i Ivan nisu želeli da se objave njihova prava imena, koja su poznata redakciji.

 

 








Marketing



Najnovije vesti