nasilje Foto: pixabay
Srbija

Vršnjačko nasilje vuče korene iz roditeljskog doma

Izvor: 
zelenaucionica.com/RTV Vojvodina Ned, 22/01/2023 - 14:12











Vršnjačko nasilje je u poslednje vreme učestala i svakodnevna tema.

Iako se danas, nakon provedenih UNICEF-ovih edukacija i radionica, većina škola deklarišu kao mesta nulte tolerancije na nasilje, vršnjačko nasilje među decom i mladima nikada nije bilo učestalije niti agresivnije.

Škole, kojima na prvom mestu stoji naziv vaspitno, a tek onda obrazovnih ustanova, sve više gube bitku s pokušajem bilo kakvog vaspitanja, a kamoli suzbijanja nasilja u školama.

Obrasce vlastitog ponašanja dete uči promatrajući i oponašajući vlastite roditelje. Iako, verovatno, nikada nije bilo na tržištu prisutno toliko priručnika i knjiga o vaspitanju dece, pri čemu su autori pojedinih renomirani svetski pedagozi i psiholozi s dugogodišnjim radnim iskustvom, kriza vaspitanja i u našoj zemlji dostiže vrhunac, pa se s pravom pitamo postoji li uopšte više porodično vaspitanje.

Takođe sve više vaspitnih i prosvetnih radnika pokušava da pronikne u razloge zbog kojih smo upali u zamku obrnutih roditeljskih uloga u kojima roditelj gubi sposobnost svakog autoriteta, a dete postaje donosioc odluka i pre nego što prohoda i nauči prve reči.

Civilizacijski prelaz od tradicionalnog ka modernom dogodio se kod nas naglo, popraćen dodatnom traumom rata. U vrlo negativnim i nesretnim okolnostima borbe za egzistencijalnu i materijalnu sigurnost većina ljudi odbacila je bez promišljanja sve ono što je bilo staro i tradicionalno kao loše, a prigrlila sve novo kao dobrodošlo i spasonosno. U toj društvenoj metamorfozi odbačene su sve pretpostavke zdravog odgajanja dece unutar porodice, a prihvaćeni trendovi sveobuhvatnih dečjih prava, te mišljenje kako vaspitanje više nije posao roditelja već institucija (prvenstveno vrtića pa onda i škola).

Zbog čega se roditelji protive svakom pokušaju (pre)vaspitanja njihove dece u školi?

Roditelji koji praktikuju partnerski odnos (roditelj je detetu najbolji prijatelj, a ne autoritet) šalju u školu dete koje: – nije naučeno prihvatati bilo kakav oblik autoriteta, te mu samim time model učitelja postaje odbojan i neprihvatljiv – nije naučeno da funkcioniše u grupi i prihvatati interakciju, jer je naučeno da uvek bude u centru pažnje – ne može izdržati duže vrijeme bez izražavanja vlastitih potreba, budući da nije upoznalo model odgođene potreba (uvek je do sada sve bilo odmah i istog trena kada je poželjelo).

Ovakva deca školu prihvataju jako teško, jer se zbog zahteva i načina rada škole određeni obrasci njihovog ponašanja moraju menjati. Bilo koji oblik prilagođavanja i uskraćivanja trenutnog zadovoljstva dete, koje se u školskoj dobi prvi puta susreće s takvim modelom vaspitanja prihvata kao ogromnu frustraciju koja s vremenom u njemu izaziva ljutnju, bes, a na kraju rezultira i agresivnim ispadima.

Roditelj koji svoje potomke ne doživljava kao decu koja uče i koja su u dobi kada je primerno na njih vaspitno delovati nego kao svoje jednako vredne partnere, na svaki neuspeh, bilo u učenju ili ponašanju svog deteta reaguju kao na vlastiti, te ga doživljavaju kao uvredu ili nepravdu protiv koje se treba boriti. Svojim, neretko, neugodnim i agresivnim intervencijama u rad vaspitnih i prosvetnih radnika ponovno pružaju vlastitom detetu model ponašanja u kojem su agresija i pretnje jedini način postizanja zadatog cilja. I tu se zatvara krug koji objašnjava i posledice nepostojanja porodičnog vaspitanja dece, ali i neučinkovitosti vaspitno-obrazovnih ustanova u nameri da se bore sa svim vrstama neadekvatnih i neprimerenih oblika ponašanja, pa i vršnjačkim nasiljem.

Slučaj roditelja, koji umesto saradnje sa učiteljima zbog zasluženog ukora deteta, sudski teraju nastavnike, rekao je da se razorio "Vaspitni savez" roditelja i učitelja. Razlog ovakvog ponašanja roditelja leži u strahu svojstvenom porodicama s iskustvima ekonomskih problema. Takav strah ogleda se se u obliku nezdrave ambicije frustriranih roditelja.

Siromašniji roditelji napadaju nastavnike jer ih je strah da će izostanak školskog uspeha i njihovu decu odvesti u identične probleme, a bogate porodice napadaju nastavnike jer svojoj deci žele osigurati identične povlastice kakve i oni uživaju u društvu. U oba slučaja roditelji neretko ostaju sebično zatvoreni u sebe i nespremni na bilo kakvu saradnju, jer strahuju da bi netko drugi mogao oduzeti prostor koju su oni u svojim zamislima namenili svojoj deci.








Marketing



Najnovije vesti